Koncertom grupe Urban&4 i novosadskog gudačkog orkestra Camerata sinoć je u Novom Sadu završen prvi internacionalni takmičarski festival dugometražnog igranog filma, Novi Sad film fest. Iako predviđen za otvaranje festivala, u petak 22.9, koncert je odložen za 24.9, na dan zatvaranja, što je na najbolji način i zaokružilo tri novosadska dana ispunjena muzičkom i filmskom umetnošću. Sam ambijent Srpskog narodnog pozorišta i njegova kamerna atmosfera dovoljni su da svaki umetnički nastup, pozorišni ili muzički, podigne za skalu više. Kada su u pitanju takvi umetnici kakvi su Damir Urban i njegova četvorka i ansambl sastavljen od najboljih muzičara Akademije umetnosti u Novom Sadu, lestvica je posle nastupa podignuta toliko visoko da se plašim da od ovoga ne može biti bolje niti neko može biti bolji.
Reči ne mogu verno opisati tu dubinu i raspon emocija koja se sinoć širila po bini i publici i zahvatila i svaki mračni ćošak balkona i svaki reflektorom osvetljen zadovoljni smešak izvođača koji bi i trebalo da budu zadovoljni sobom i ponosni na svoju veštinu da izazovu u nama spektar najuzvišenijih osećanja. Da nismo u toku nastupa saznali da im je sinoćni nastup bio ujedno i generalna proba, mislili bismo da se takve izvedbe, skladnost i ujednačenost u muziciranju vežbaju mesecima. Neki umetnici jednostavno „kliknu“ i naprave pravi mali spektakl, autentičan i originalan, i najverovatnije neponovljiv jer je glavni vokal preuzeo u nekim deonicama i ulogu dirigenta i scenskog umetnika, pomalo i glumca, iznoseći svaku notu i svaku kroz pesmu proživljenu emociju na svoj jedinstven način. Par reči, nekoliko pogleda, jedan trzaj glavom i magija počinje…
Počelo je intimno, nežnom izvedbom bez pratnje orkestra, uz glas, gitaru i harmoniku (Damira, Luku i Sandija) i „Dužu riječ“ sa poslednjeg duplog albuma Urbana i četvorke i to drugog cd-a na kome su Damirovi ličniji stihovi, osobeniji i prisniji, pa nastavilo u istom tonu ali sa punom orkestarskom podrškom sa „Nitko osim nas“ i „Biram ptice“ gde nam je lirika koja oduševljava dala do znanja zašto su se i one našle na Urbanovim „Zapisima“, a zatim i pesmom „Div“, takođe sa novog albuma.
I posle godina i godina slušanja i upijanja svake note, neke pesme mogu vas iznova iznenaditi – „Odlučio sam da te volim“ i „Ruke“, jedna od mnogima najdražih Urbanovih pesama, koje su se nadovezale na blok „novih“, sa novim izvođenjem u novom ambijentu deluju novo, a mi, zaljubljenici u te „stare stvari“ ostali smo očarani kao prvi put zaljubljeni u njih. „Dirigent“ je malo smirio strasti i atmosferu napetu zadržavanom energijom koja vas tera da ustanete i tapšte, skačete, pevate, i ovako sve već znate, ali se i dalje suzdržavate. Pozorište nije mesto za to… Nizale su se one „nove“, poetične – „Sama“ , „Gdje god bila ti“ , „Kuća sjećanja“ , pevušilo u gledalištu, širile se zenice na svaki sinhronizovan pokret gudalom, uzdisalo na snagu prenetih emocija, dramatičnih odbacivanja mikrofona, čekalo i dočekalo… Kada uživo čujete verziju pesme „Budi moja voda“ u izvođenju gudačkog orkestra, svaka sledeća izvedba te pesme podsetiće vas na nju, baš kao zaljubljenost na prvo slušanje.
Voda je pokrenula već uzburkanu bujicu osećanja, i konačno izazvala eksploziju – pozorišna sala je eksplodirala uz „Nebo“! Uvek je potreban onaj jedan, prvi, onaj koji „probija led“ a to su, u ovom slučaju, bila prva tri reda uz binu. Četvrti je i dalje bio suzdržan. U pozorištu smo, zaboga… Ali, malo po malo, posle „Iskre“ i „Sutra ćemo pričati“ mirovanju je kraj. „Mjesto za mene“ je ljubav, zaljubljenost je davno prošla, stidljivost je iščezla, a sedenju u pozorištu na koncertu gudačkog orkestra i Urban&4 mesta nema više. Ali, ni vremena jer „Mala truba“ je odsvirala svoje…
Dva sata koncertne čarolije završena su prebrzo, vraćanjem na bis uz gromoglasan aplauz, uz pesme „Moja“ i „Astronaut“, katarzičan kraj jednog umetničkog eksperimenta posle koga nijedan koncert Urbana i četvorke više neće biti isti. Camerata je svojim istančanim zvukom oplemenila umetničku koncepciju nastupa, uveliko joj doprinela i iznela celokupno izvođenje benda sa lakoćom kakvom su i odisali tokom cele večeri. Još jednom smo se uverili da je Urbanova muzika poezija koja se peva i emocija koja se sluša. Mi koji smo imali priliku da i u ovakvom okruženju vidimo i čujemo jednog od najdražih nam umetnika, pesnika, pisca, ilustratora, čoveka koji živi umetnost, zahvalni smo na tome.
Tekst: Nataša Panić
Fotografije: V. Veličković
