Marina Pešić rođena je novembra 1987, u vreme kad smo mi završavali poslednje taktove albuma, koji ćemo uskoro nazvati "Prodavnica tajni ". Na omotu fotke Goranke Matić. Godinu dana ranije, performans Radovana Hiršla sa masnim farbama slikala je Zorica Bajin Đukanović. Koju godinu kasnije Vukica Mikača. Uvek devojke, žene, umetnice, prepoznate u svoj svojoj magičnosti. Ali u to vreme koncertne fotografije bile su, pogotovo u našim krajevima, daleko od snage, lepote, kolornosti kakve smo navikli da gledamo poslednjih desetak godina. Svetom koncertne fotografije vladali su malobrojni, Brajan Rašić (kad leti svrati na odmor), Kamenko i još po neko iz Zagreba i Splita. Nekako u to vreme, gotovo iznebuha pojavljuje se devojka "Marina iz Užica" i temeljno, bespoštedno kreće da istražuje moć trenutka, kapi znoja, radost, želju, sve ono što i sami muzičari retko saznaju o sebi samima. Marinine fotografije, uramljene, krase naša studija. Marinine fotografije ne možemo da dočekamo da pogledamo posle nastupa. Marina nas jednostavno prepoznaje i otkriva neotkriveno. Marina nam dođe kao član ekipe, kao naša mlađa sestra.

Rok fotografi su retka vrsta. Težak je to i zahtevan posao. Treba ugoditi i ne zameriti se muzičarima, organizatorima koncerata, tehničarima... Dugo nisam video osobu koja sa toliko posvećenosti i ljubavi obavlja svoj posao. Sa uživanjem pratim Marinin rad u kome vidim svakodnevni napredak. Zanatlija je i profesionalac za primer. Na ili ispred bine je neprimetna, ali zato vrlo glasna kad doprinosi muzičkom biznisu svojim oštrim okom i osećajem za pravi trenutak. Marina je čudo!

Kada sa bine vidimo Marinu da fotografiše znamo dve stvari. Prvo, da će njen zarazni osmeh i optimizam preći na nas i da ćemo biti bolji nego što jesmo. Drugo, da će fotografije biti vanserijski dobre. Marina oko sebe širi dobru energiju i Riblja Čorba je obožava.

Tajna koje nema je da Marina, poput slavnijeg brata po oružju - Denija Klinča, čiji nenametljiv pristup će (ne)svesno preuzeti - voli rokenrol. Način da se, i dalje u dominantno muškom poslu (koji to u svetu poodavno nije) uspe i opstane je da ljubav pređe u strast, da eskalira u opsesiju koja Marinine koncertne fotografije prevodi iz čisto dokumentarnog u sferu rok snova podjednako važnu i izvođačima i publici. Rokenrolu, koliko u zvuku toliko i na slici, nužna je izvesna doza misterije, čarolije...taman tolika da onemogući svako konačno artističko dešifrovanje. Zaustavljeni fremovi koncerata vraćaju na jedini istinski osećaj posle svakog autentičnog nastupa: „Gde smo to bili? Šta nam se to desilo? Ko je to bio?“

Marinu sam upoznao u novosadskom klubu Kriva Marta, držala je foto-aparat u ruci i smešila se. Od tada je uvek bila uz Šinobuse, a postali smo i dobri prijatelji. U smehu su prolazile mnoge noći, ali je ona uvek bila na visini zadatka kada je trebalo nešto vredno zabeležiti. Imali smo čast da se nađemo na njenim prvim samostalnim izložbama rame uz rame s velikim bendovima iz celog regiona. Njena strast ka fotografiji i posvećenost rokenrolu retka je i dragocena i nije ni čudo što je Marina danas cenjena i poštovana i što fotografiše naše najpoznatije izvođače.

Sa zadovoljstvom sam potpisao fotografiju Marini Pešić, bilo je to i zadovoljstvo i privilegija. Rok fotografija je jedna od najkompleksnijih gde nije dovoljno imati samo oštro oko i dobru opremu već se njena suština ogleda u retkim i specifičnim trenucima energije koju muzičari emituju a fotografi ne tako često osete i zabeleže. Marina je to na nekoliko velikih koncerata u našoj jubilarnoj godini uspela u potpunosti.

Veliki sam fan dobre rokenrol fotografije i mislim da je ona umnogome ne samo stvar zanata već pitanje životnog stava. Svi mi koji živimo rokenrol u pravom smislu te reči to osećamo. Neke od mojih i bendovskih fotografija koje je napravila Marina Pešić dobile su zasluženo počasno mesto ne samo na društvenim mrežama već i na zidovima naših životnih prostora, što govori o tome koliko su nam dragocene i drage - kao i njihova autorka.

Muzika je odavno prestala da bude samo auditivna. Sada traži nadogradnju kroz vizuelizaciju. Postoje ljudi koji uvek uhvate trenutak koji drugima promakne i zbog njih i sama muzika zvuči bolje. Da mi zvučimo još dugo dobro a da tebi oko i dalje ostane otvoreno kad drugi trepnu. Pozdrav od cele YU Grupe

Baveći se više od četiri decenije novinarstvom u životu sam upoznao mnogo foto-reportera, sa mnogima od njih postao i ostao prijatelj i o svakom od njih mogao bih da kažem ponešto specifično, što ih razlikuje od drugih, bilo da je to strast koja ih tera da “uhvate trenutak u večnosti”, umetnički nerv koji dokumetarnu fotografiju izdiže na neki viši nivo, ljubav prema onome što snimaju, osećaj da uhvate pravi kadar i onaj trenutak koji sve govori, savršena kompozicija snimaka i mnogo toga još. Govoreći o Marini Pešić jednostavno mi se nameće zaključak da ona u sebi ima sve te “best of” elemente, što se na njenim fotografijama i vidi i oseća. Jer, Marina pre svega voli fotografiju, uz to ili pre toga, voli i rokenrol, a pitanje - koja je od te dve ljubavi starija verovatno je slično onoj zaumnoj pitalici “o kokoški i jajetu”. Bilo kako bilo, Marina je, počevši da se bavi rok-fotografijom, na najbolji mogući način spojila dve svoje velike strasti, potkrepivši sve inženjerskim obrazovanjem i još ponekim neizbežnim začinom u vidu ženske intuicije, šarma, puno duše i mnogo čega još, uspela da postigne onaj “zlatni presek” koji kao ideal sanjaju svi koji se ozbiljno bilo kojim poslom bave. Rezultat toga je da Marinine fotke imaju dušu. I dišu. Sa njih pevači samo što ne zapevaju, a muzičari sviraju, iako ih ne čujemo. Ali ih zamišljamo.