Da se ne lažemo, publika uvek pravi odličnu atmosferu već od samog početka nastupa Orthodox Celts-a, a tako je bilo i sinoć na tradicionalnom koncertu povodom Dana Svetog Patrika.
Ipak, da se vratimo koju deceniju unazad, jer kada je reč o ovom bendu, neizostavno je istaći fascinaciju o tome kako je u sred devedesetih, kada je u našoj zemlji na muzičkoj sceni počeo da se gradi temelj za sav šund koji danas imamo, osnovan bend koji će, zahvaljujući svojoj orginalnost, smelosti i doslednosti, opstati i 30 godina kasnije.
Već dugo mi nije čudno to što nedeljama pred 17. mart karata više nema, a iz godine u godinu potvrđuju da njihov kvalitet prevazilazi kapicitete Amerikane. Razvikana reklama im ne treba, jer publika, koju čine svi od 12 do 72 godine, uveliko je spremna da se obuče u zeleno i zasigurno dobro provede.
Tako su taktovi “Wearing of the green” i otvorili St.Patrick’s day 2024, nastavljajući sa “The Irish rover”, “Finnegan’s wake”… dok je atmosfera u Domu omladine Beograda od euforične prelazila u gotovo hipnotišuću.
Glavni “krivac” za to je svakako frontmen Aca Celtic, koji svojom kejvovskom pojavom i pokretima, ali i nepogrešivim osećajem za komunikaciju sa publikom, širi energiju kojoj je nemoguće odoleti.
“Save me”, “Two faces”, “Galway girl”, ”Whiskey you’re the devil”, “The sparrow song”, samo su neke od pesama koje je masa prigrlila, a zatim su usledile svojevrsne himne benda, počevši od “Rare old mountain dew”, preko “Green roses”, “Sindidun” i “I wish you the very worst” – pre koje je Aca zatražio od publike da sav svoj bes, nezadovoljstvo, razarajući osećaj nemoći i negodovanja kanališu i usmere u najglasniji krik. Krik koji odzvanja u srži ove pesme koja s takom lakoćom ulazi u biće i širi oslobađajući osećaj.
“Rocky road to Dublin” je svakako kulminacija, a cela Amerikana je horski, od reči do reči pevala, uzvišeno i dostojanstveno poput vrhunskih atleta koje s ponosom pevaju himnu svoje zemlje.
Nastavilo se sa “One/Milk&Honey”, ”Star”, “The parting glass”,“Drinking song” i neizostavne “Far away”, a neposredno pred kraj bend je odao počast Dragoljubu Crnčeviću Crnketu, legendi domaće bluz scene, koji nas je dan pre ovog koncerta napustio, uz reči: “Ovo je za Crnog” i pesmu “Dirty old town”.
U završnici su svirali i “If i should fall”, “Over and over”, “Bog down in the valley” i za kraj “Wild rover”.
Retko kojem bendu uspeva da zatrese pod Doma omladine od početka do kraja, a gotovo nijedan ne uspeva da stvori tradiciju i kult koji su na domaćoj sceni utelotvorili Orthodox Celts-i. Zato njihov nastup, za koji se zna da će bez izuzetka biti 17. marta, treba zaštiti zakonom kao kulturno dobro. A iako Aca u šali kaže da sada imaju godinu dana da spreme novi koncert, svi mi znamo da je jedna takva grupa spremna u svakom trenu, a kvalitetom, vrednošću, osećajem i emocijom koju nose sa lakoćom će na ovih trideset dodati još dvadeset i više godina kroz koje ćemo ih sa zadovoljstvom slušati.
Tekst: Iris Pejčić
Fotografije: Marina Pešić
