Bilo bi lako reći da Gibonnijev koncert treba doživeti a ne opisivati i tako završiti ovaj tekst bez i da ga napišem. “Kako to opisati?” da citiram samog Gibu. Možda bi zapravo svaki njegov koncert trebalo snimati i tako umesto reči ponuditi ljudima audio-vizuelni zapis tog nestvarnog događaja. Ipak, to neponovljivo iskustvo nazvano Gibonnijev koncert ostavlja posledice i po psihu i po telo i ako posle njega ne postanete makar malo bolji čovek onda za vas nema spasa.
Rasprodata Arena se dugo ispunjavala ljudima koji su pristizali sa svih strana, svi sa osmehom na licu. U nešto posle pola devet svetla su se ugasila i počinje “Sreća” , pored Gibonnija i njegovog benda na bini je i duvački kvartet, četiri mlada momka koji svojim sviranjem i koreografijom dodatno animiraju publiku. “Činim Pravu Stvar” peva i publika i od Gibe dobija pohvalu “Svaka čast!”, a italijanske vokale u pesmi je preuzeo Teo Brajčić.
“Ljudi moji, posle jedanaest godina na istom mjestu!” pozdravio je Gibo sve u Areni pre nego što je zapevao “Ne Odustajem”. “Nek Se Dijete Zove Kao Ja”, uz momke iz duvačke sekcije pojavila se i Stephanie Sounds pevačica iz hora Spirit of Love iz Londona koji su takođe bili gosti na koncertu. Ugašena svetla u Areni sa samo jednim reflektorom na violini Marka Ramljaka i poznate note iznedrile su da publika bude glasnija od benda jer je krenuo “Mirakul”. Simpatični momci sa dve trube i dva saksofona bili su deo i na pesmi “Kiša (Z´naab)”.
Odao je Gibonni malu tajnu pevača, ako ti ne ide nađi nekog u publici i pevaj samo njemu “Ja ovjde vidim svugde prijateljska lica”. “Ovo će potrajati večeras, ali ne kao da peva Zdrvko Čolić, on ima grlo od čelika” objašnjava Gibonni i pozdravlja svog kolegu. Uz beli klavir koji je postavljen na sredini bine pojavljuje se i Gibonnijev brat, kako on to kaže, maestralni pijanista Matija Dedić. Emotivna izvedba pesme “Nisi više moja bol”, intimno sa publikom koja je horski pevala sa njima. Gibonni na kolenima uz Matiju kao da su sami u sobi i počinju “Divlji Cvit”, unplugged verziju koju sviraju samo njih dvojica uz verbalnu komunikaciju, kao da se pogledima dogovaraju u kom smeru da je odvedu. Posle dve laganije kreće jači ritam i “Dvije Duše” da podigne publiku. Očekivano i uz odobravanje poštovalaca impresivnog muziciranja, Matija Dedić je imao svoj džez solo koji se ipak savršeno uklopio i pesmi dao neki novu dimenziju.
Mala pauza u vidu predstavljanja benda je iskorišćena da se zahvali još jednoj ikoni naše muzike Đorđu Balaševiću uz priču o gitaristi Nikši Bratošu kada ga je Balašević zvao da svira u njegovom bendu. Skoro svaka od pesama na koncertu dobija neku novu nepredvidivu verziju, tako je bilo i sa “Judi, zviri i Beštimje” gde su i perkusije i gitara dobili svoj solo deo, a Daria Hodnik nas je svojim vokalima impresionirala. Kaže Gibo moram za sebe da odsviram sledeću pesmu “Hita biti neće od nje, ovo je meni za ljubav” pre početka “Ko Si, Da Si”. “Tempera” i “Libar” je pevala Arena, možda i nije bilo potrebe da bend uopšte i učestvuje u te dve pesme.
Gibo se setio i Sava Centra sa pričom o daskama na bini koje su upile sve te velikane koji su tamo nastupili. Kaže “Ima takvih nekih pesama” pre nego što je krenula “Udica”. Nastavlja u sporijem ritmu sa “Tajna vještina” na kojoj u pola pesme se pojavljuje Konstrakta i peva je do kraja. “Svi moji kući te vole” kaže Gibo Ani Đurić, koja u beloj haljini odgovara “Vidi kako sam se obukla zbog tebe”. Svi smo se pitali šta ćeš još da izvedu zajedno, ali nismo se nadali da će to biti “Zašto Praviš Slona Od Mene”, hit Dina Dvornika koji je Gibonni napisao, samo je u njihovoj izvedbi bio “Zašto Praviš Slona Od Sebe”.
Još jedna pesma koju je Gibo napisao za Olivera “U Ljubav Vjere Nemam” je bila uvod u priču kako je tada bio mlad i da ne treba bežati od ljubavi, čak su momak i devojka iz publike dobili savete šta da rade posle koncerta, a svakako ima veze sa ljubavlju. Stephanie Sounds je ponovo na bini za “Oprosti”, koja je Gibonnija i perkusionistu odvela u publiku da je tamo završe. Gase se svetla kreće “Posoljeni zrak i razlivena tinta” koju peva Damir Urban na oduševljenje publike. Sa njima je naravno i Stephanie, ova pesma je uvek jedan od vrhunca večeri na koncertima Gibonnija. “Zlatne Godine” peva zajedno sa publikom. “Hvala vam za ovo prekrasno veče, na dobroj ljubavi i energiji i 18000 prijatelja” oprostio se Gibo i sišao sa bine.
Posle samo nekoliko minuta nastavlja se koncert sa “Lažu Fotografije”, momci iz duvačkog kvarteta Umjetna inteligencija svojim telefonima pokreću publiku da upale blic svetlo i Arena je obasjana kao nebo u vedroj jesenjoj noći. “Ovo Mi Je Škola” koju svi pevamo ponovo je naterala Gibonnija da sa gitarom, violinom i perkusijama siđe u publiku. Na sred Arene se spuša mala kula na koju se njih četvorica penju. “Sviraćemo najtužniju pesmu koju dvadeset godina nismo svirali” sa kule kreće “Svi Moji Punti Kada Se Zbroje”, na koju se nadovezuje “Ako Me Nosiš Na Duši” akapela samo Gibo i publika. Onda se na tribinama pojavljuje Damir Urban koji i njima i nama peva “Budi Moja Voda”.
Kaže Gibo “Sviraćemo jednu pesmu koju nikada nismo vežbali ili nismo smeli”, na prve taktove “Cesarice” Arena je eksplodirala od emocija i pevala svaku reč. Violinista je posle refrena hteo da krene u svoj deo kako su sigurno planirali ali ga je prekinuo Gibonni rečima “Ne treba, od ovoga ne može bolje”. To je bio jedan od momenata koji će se pamtiti, od koga se naježi koža kada ga se setim. Dok su se oni vraćali sa bine, Stephanie Sounds je odpevala gospel himnu “Amazing Grace”. Za kraj smo svi pevali “Tolerancu” pa “Hodaj”.
Zašto je Gibonni tako poseban? Zašto su njegovi koncerti drugačiji od ostalih? Njegova iskrenost je ono što ga odvaja od drugih. Kao da svoju ogoljenu dušu daje svima na korišćenje, što u svojim tekstovima, što tokom obraćanja prisutnima. Ove noći o zidove unutar Arene odbijali su se najlepše emocije, puno pozitivne energije i pregršt iskrene ljubavi.
Tekst: Mike Stankovich
Fotografije: Marina Pešić
