Osmu samostalu izložbu fotografija Marina je svečano otvorila 10. novembra u Srpskom Pabu u Čačku, kultnom mestu dobro poznatom svim ljubiteljima rokenrola. Ovaj događaj je bio poseban zato što je pored izložbe Marininih fotografija, bila i promocija knjige “Kako (ni)je propao rokenrol u Srbiji + 100 najboljih srpskih albuma od raspada SFRJ”, Duška Antonića. Marina je jedna od učesnika u ovoj knjizi, koja je sastavila svoju listu 20 najboljih albuma u periodu od od 1992. do 2017. godine. Takođe, njene koncertne fotografije našle su se na stranicama (pa i na naslovnoj) ove knjige. Ovo je bio prvi put da Marina i Duško „nastupaju“ zajedno, posle više od četiri godine zajedničke saradnje. Njihov zajednički prijatelj, rok-novinar i voditelj Radio Beograda 202, Milan Ćunković, imao je ulogu moderatora i svojim prepoznatljivim voditeljskim glasom je dodatno upotpunio ovaj događaj. Nakon završene promocije i govora autora, usledila je i akustična svirka Milovana Ilića (Live Looping), koji je izvodio domaće i strane rok hitove.

Na izložbi „Čuvari rokenrola“ u Čačku predstavljene su neke fotografije koje se nalaze u rokenrol knjigama, neke novije fotografije koje nisu izlagane ranije, zatim fotografije nastale u Čačku na Festivalu “Priča”, kao i one koje Marina smatra svojim “The Best Of”.

Duško Antonić  o saradnji sa Marinom, uoči izložbe izjavio je: „Ko zna zašto se, eto, desilo da baš u Čačku imamo zajednički “nastup”, ona sa svojom izložbom, a ja sa promocijom knjige u čijem izdavanju mi je neprocenjivo pomogla. U knjizi se nalazi 26 Marininih fotografija, a njena fotka ukrasila je i naslovnu stranu. Kako je bila jedna od mlađih među desetak sjajnih rok-fotografa koji su mi obećali svoje fotografije i pošto nije u svom opusu imala sve ono što mi treba (pogotovo starije snimke), ona mi je, znajući ko je koga snimao i ko je čiji oficijelni fotograf, preporučivala kolege, davala telefone i mejlove, ostvarivala kontakte. Marina je kao dobra vila bdela nad knjigom, dajući mi podstrek da, u mukama oko traženja izdavača izdržim, pogotovo u trenucima kad sam bio na ivici da od svega odustanem. Nekako logično je bilo i da kroz tu trogodišnju saradnju Marini prvoj pošaljem i prvi (radni) “prelom” knjige, koji je ona pedantno, iako od nje to nisam tražio, pročitala od korica do korica, pronašavši u njoj na desetine slovnih i drugih grešaka, koje sam već mislio da sam kroz brojne korekture eliminisao. Jednostavno rečeno, kao što svoj posao radi odgovorno i s ljubavlju, ona je i moju knjigu osećala kao svoju. Što ona u svom dobrom delu i jeste.“