Kraljevi srpskog rok neba. Možda je to dovoljno reći i da se više ništa ne kaže o njima. Prepoznatljiv zvuk koji traje 42 godine na radost svih nas koji volimo i pratimo bend Partibrejkers. Očekivali smo odličnu svirku, koju smo naravno i dobili tog 28. septembra u Nišu. Noć za sećanje. Svaki njihov koncert i jeste noć za sećanje. Uvek tako isti i tako drugačiji. Posebni.
U svom maniru, Partibrejkersi su skoro dva sata svirali i pevali, a posetioci sve vreme aktivno učestvovali u tom performansu. Kakav je to divan spoj kada se muzičari i publika nađu na istom mestu i prepoznaju jedni druge. Sastav publike je bio toliko generacijski pomešan, a svi su uživali kao da toga i nema. Kako i ne bi, kada je svaka pesma ujedno i lična priča svih nas, bez obzira na godine. Jesmo i hipnotisana gomila, gde su svi supstituti lažna zamena za ljubav, za tu nasušnu potrebu svih nas. Svi siti, a svi gladni. Svi negde žurimo, a na kraju ipak ostaje ćutanje. Jer, lova je sitna, a suština je bitna.
A suština postojanja Partibrejkersa je da inicira misaonu fiziju u našim glavama i da svojim pesmama pokrene pitanja na koja ćemo sami naći odgovore – ispravne i najbolje za nas same. Zato što hoću da znam, a verovatno i vi, kuda vodi ovaj put mene i život moj.
Caneta možete voleti ili ne. Ali mu morate odati dužno poštovanje za sve što je stvorio i stvara. Ne postoji neutralnost kada je reč o njemu i onome što radi. Beskompromisan kao i uvek, autentični ulični hodač. Za mene lično ne postoji roker u Srbiji koji je ostao veran sebi, a opet toliko evoluirao. I dalje buntovnik, ali sa toliko zrelosti u poznijim godinama. Nije slučajno Džoni Štulić radio zvuk na jednom od njihovih prvih koncerata u Zagrebu i tom prilikom se ponudio da im bude i producent. Već tada iskusnom muzičaru nije promakao potencijal benda, na kome je trebalo raditi. A radili su i Cane i ekipa, predano i istrajno. I sve sto su sinoć odsvirali imalo je kod publike isti eho. Kao i uvek do sada. Nebitno da li je to bio „Zemljotres“ ili „1000 godina“, „Sitna lova“ ili „Sirotinjsko carstvo“. Svaka pesma je hit za sebe, svaka te prosto ispuni, pokrene i motiviše. Uvek sveži, moćni i nasmejani. Pravi prirodni antibiotik kao otklon od raznih otrova kojima smo zasuti 24/7.
U sivilu današnjice, Brejkersi su sila koja otklanja mrak i donosi nadu. Prava injekcija pozitivne energije svima nama, koji odolevamo ovom sistemu poremećenih vrednosti. Videla se ta energija za vreme i nakon završetka koncerta i na licima klinaca koji su došli sa roditeljima, a i mi stariji smo propisno napunili baterije. Jedan je Cane, jedan jedini!
Svima koji su sinoć proputili koncert u Nišu predlažem da prvom sledećom prilikom isprave taj minus.
Tekst: Dejan Jovanović
Fotografije: Nikola Đorđević (Helly Cherry Webzine)
