Stjepan Hauser je sinoć, pred punom beogradskom Arenom, odsvirao koncert za pamćenje. Više puta je nastupao u Beogradu sa 2 Cellos, čak dva puta u Areni, a ovo je bio njegov prvi solo nastup pred beogradskom publikom, za koju je rekao da je srdačna, strastvena i puna ljubavi.
U svom obraćanju medijima, pred sam nastup, strpljivo je pozirao fotografima, odgovarao na pitanja prisutnih novinara i između ostalog izjavio da je jako zadovoljan što je njegov prvi solistički koncert u Beogradu rasprodat i da publika može da očekuje pravi spektakl.
Takođe je rekao da ga publika inspiriše i da sve što radi, radi iz ljubavi, kao i da u privatnom životu voli mir i da bude sam sa sobom. Na pitanje o Luki Šuliću, koji je nekada bio deo zajedničkog dua “2 Cellos”, usledile su čestitke povodom rođenja njegovog četvrtog deteta. Odgovor na pitanje o tome šta beogradska publika može da očekuje na ovom koncertu, propratio je šarmantnim osmehom i rekao da će krenuti malo sporije, a da će kasnije svi “poludjeti”. Tako je i bilo! Koncert je započeo uz gudače, romantično, uz pažljivo odabran repertoar. Lagano je uveo publiku u svoj čarobni svet muzike i poveo ih na plovidbu, podeljenu u nekoliko ruta: od klasične i filmske muzike, preko roka, pa sve do latino ritmova. Na repertoaru se našla muzika iz filma: Gladijator („Now We Are Free“), Kum („The Godfather“), Fantom iz Opere („The Phantom of the Opera“), Titanik („My Heart Will Go On“), i svaka je propraćena gromoglasnim aplauzom. Nakon toga “Caruso”, a najdirljiviji momenat je bio kada je Hauser najavio kompoziciju “Hallelujah” i posvetio je Andriji Čikiću i njegovim drugaricama, koji su stradali u “Ribnikaru”. Publika je horski otpevala celu pesmu, na šta je Hauser rekao da odlično pevaju i izazvao ih da pokažu kako plešu, a zatim zasvirao valcer („Waltz No 2“). Nakon valcera usledio je tango („Libertango“), a odmah zatim su usledili Pirati s Kariba („Pirates of the Caribbean“).
U pravom trenutku na scenu stupa bubnjar, zatim i perkusionista, a odmah potom i ceo bend i atmosfera se lagano zahuktava, ređaju se latino hitovi: “Let’s Get Loud” , “Livin’ La Vida Loca“ , “Sway” , “Despacito” i cela Arena je na nogama. Pleše se i peva “Senorita” , “Conga” , “La Isla Bonita”. U jednom trenutku na binu izlazi Novak Đoković, uzima saksofon i kratko svira. Iz publike se čuju ovacije. Ludilo se nastavlja uz Gipsy Kings: “Volare” i “Bamboleo” i bukvalno više niko ne sedi.
Sergej Ćetković se latio mikrofona, pa i on zapevao. Uz zvuke “Waka Waka” Hauser silazi u publiku, rukuje se, grli i fotka sa svima. Svi iz benda đuskaju na bini, a publika je u ekstazi. Svirali su još i “No Woman No Cry” i “Bella Ciao”. U strasnom zagrljaju sa svojom najvećom ljubavlju, violončelom, Hauser je dočarao svu lepotu muzike. U potrazi za uzvišenim osećanjima, on kroz muziku dočarava suštinu ljudske prirode, budeći kod publike, pretežno ženske, lavinu emocija.
Hauser nije prvi koji je spojio klasičnu i rok muziku, ali je svakako jedan od najboljih zbog načina na koji je izvodi, jer svojim nastupom jasno emituje poruku da je čelo kao predivna žena, koja u rukama pravog muškarca, stvara vanvremensku muziku, koja je sinonim za ljubav. Hauser nam sve to kroz muziku dočarava, a beogradska publika to jasno oseća i uzvraća na najbolji mogući način, tako što nisu štedeli ni dlanove, ni glasne žice i što je najbolje od svega: svi su izašli sa koncerta nasmejani i radosni.
Zvuk je bio odličan, a svetlosni efekti sjajni. Sve pohvale za organizaciju, koja je bila na najvišem nivou!
Tekst: Žana Nenadović
Fotografije: Live Production
